1
A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
2
I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
3
I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;
4
Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
5
I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.
6
A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;
7
I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
8
Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
9
A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.
10
I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.
11
I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
12
Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
13
Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.
14
A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.
15
Tada reče Bog Noju govoreći:
16
Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
17
Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.
18
I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.
19
Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.
20
I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
21
I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.
22
Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.
)