1
Još nastavi Jov besedu svoju i reče:
2
O da bih bio kao pređašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše,
3
Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku,
4
Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,
5
Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene,
6
Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima,
7
Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:
8
Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,
9
Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,
10
Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.
11
Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi
12
Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;
13
Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;
14
U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.
15
Oko bejah slepom i noga hromom.
16
Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.
17
I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.
18
Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska.
19
Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noćna mojim granama.
20
Slava moja podmlađivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.
21
Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet.
22
Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.
23
Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.
24
Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.
25
Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.
