1
Savle pak beše pristao na njegovu smrt. A u taj dan postade veliko gonjenje na crkvu jerusalimsku, i svi se rasejaše po krajevima judejskim i samarijskim osim apostola.
2
A ljudi pobožni ukopaše Stefana i veliki plač učiniše nad njim.
3
A Savle dosađivaše crkvi, jer iđaše po kućama, i vucijaše ljude i žene te predavaše u tamnicu.
4
A oni što se behu rasejali prolažahu propovedajući reč.
5
A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista.
6
A narod pažaše jednodušno na ono što govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše:
7
Jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih u kojima behu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše.
8
I bi velika radost u gradu onom.
9
A beše jedan čovek, po imenu Simon, koji pre čaraše u gradu i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko;
10
Na kog gledahu svi, i malo i veliko, govoreći: Ovo je velika sila Božja.
11
A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima udivljavaše.
12
Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene.
13
Tada i Simon verova, i krstivši se osta kod Filipa; i videći dela i znake velike koji se činjahu divljaše se vrlo.
14
A kad čuše apostoli koji behu u Jerusalimu da Samarija primi reč Božju, poslaše k njima Petra i Jovana.
15
Koji sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetog;
16
Jer još ni na jednog ne beše došao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa.
17
Tada apostoli metnuše ruke na njih, i oni primiše Duha Svetog.
18
A kad vide Simon da se daje Duh Sveti kad apostoli metnu ruke, donese im novce
19
Govoreći: Dajte i meni ovu vlast da kad metnem ruke na koga primi Duha Svetog.
20
A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce.
21
Nema tebi dela ni iseta u ovoj reči; jer srce tvoje nije pravo pred Bogom.
22
Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvog.
23
Jer te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde.
24
A Simon odgovarajući reče: Pomolite se vi Gospodu za mene da ne naiđe na mene ništa od ovog što rekoste.
25
Tako oni posvedočivši i govorivši reč Gospodnju vratiše se u Jerusalim, i mnogim selima samarijskim propovediše jevanđelje.
26
A anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je.
27
I ustavši pođe. I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu,
28
Pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše proroka Isaiju.
29
A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima.
30
A Filip pritrčavši ču ga gde čita proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš?
31
A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede s njim.
32
A mesto iz pisma koje čitaše beše ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih.
33
U Njegovom poniženju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko će iskazati? Jer se Njegov život uzima od zemlje.
34
Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori prorok? Ili za sebe ili za koga drugog?
35
A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevanđelje Isusovo.
36
Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim?
37
A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji.
38
I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga.
39
A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a anđeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se.
40
A Filip se obrete u Azotu; i prolazeći propovedaše jevanđelje svima gradovima, dok ne dođe u Ćesariju.
